Pošto se leto dvoumi da li da počne ili ne, ja ću ga pogurati ovim naivnim i veselim čudom iza kog se krije nekakav vanredni čudak, Tori Kudo, i čitav orkestar raštimovanih pop amatera. Već dugo obožavam Blues Du Jour (2003.), što je njihov album na koji ćete na internetu najpre naleteti, a đavo bi znao koliko još njihovih albuma čeka da bude pažljivo ili nepažljivo preslušano (trenutno dvadesetak, čini mi se). Dvadeset sedam pesama, neke dovršene, neke samo skice, zašto bi, uostalom, sve moralo težiti nekoj dovršenoj i konačnoj formi? I zar nije muzika otvorena za igru?
No comments:
Post a Comment